TALAS - Kratka Proza                              English

TALAS

1. 

Hodao sam pored reke, po letnjoj vrelini. Spazih stablo vrbe i reših da se odmorim pod njim. Sedeo sam i posmatrao vodu koja teče. Vidiš, ti treba da budeš kao mali talas, da se pojaviš u toku i potom nežno da usahneš, reče mi vrba. I šta posle, upitah. Posle nailazi drugi talas, pa potom talas za njim i tako u nedogled. Ja se trgoh – pa ti me plašiš, a šta će biti sa talasom koji sam ja? Drvo postade veselo – biće ništa, tvoj talas će da nestane u vodi koja teče. Ja sam dugo odmahivao glavom i ponavljao za sebe – to me plaši, to me zaista plaši.

Ti treba da odbraniš svoju čast time što ćeš biti uzoran talas u reci. Još više, ti treba da omogućiš da se nakon tebe pojave drugi talasi... To čini lepotu ove vode, roditeljski mi reče vrba. Znam, ali to me i dalje plaši, rekoh.

I to nije sve. Ova reka će da menja svoje korito... I jednog dana će sasvim da presahne... Ni zveri, ni vrbe, ni ljudi, neće se sećati da je ovde nekada bila reka. Imam utisak da ovo drvo zaista želi da me uplaši.

2.

Bio sam ljut na drvo, ono je razbilo spokoj moje šetnje i želju za odmorom. Kakvo si uopšte ti biće; kada ti treba seks ti procvetaš, onda mamiš insekte da prenose polen sa jednog cveta na drugi… Kao kada bismo mi ljudi imali seks preko stidnih vaši. Drvo se zacenilo od smeha – mnogi od vas upravo imaju to!

Nasmejao sam se, drvo je bilo u pravu. Primirih se potom i onda nastavih: koja još budala razgovara sa vrbom? Ti nisi neko plemenito i mudro drvo, a ja nisam Buda… Čemu ovaj razgovor? Nastala je tišina, samo su listovi vrbe tiho šuštali na vetru. Što sam bivao mirniji, to sam jasnije razaznavao da huk lišća zapravo ponavlja rečenicu: Čemu ovaj razgovor? Opet me plaši, pomislio sam.

3.

Mnogo razmišaljaš seksu… Godinama nisi imao takve kontakte, a tako snažno sanjariš o tome, reče vrba duboko zamišljena, ne primećujući da se njeni cvetovi otvaraju. Tako je, godinama nevoljno živim kao isposnik, ali bar mogu da sanjarim. Mogu da izmišljam, da kombinujem čoveka i vrbu na primer… Tako mogu da zamislim na stotine polnih organa poniklih iz moga tela, i muških i ženskih i onda mogu da napravim orgije sam sa sobom u svojoj mašti, a za to mi ne trebaju insketi.

Vrba se smejala. Smejala se kao dete, kao andjeo. Vidim da se osmeh preneo na reku. Nisam izdržao i ja sam počeo da se smejem.

4.

Vidi ti si sva procvetala! Sramota! Kada bi mogla da pocrveniš, ti bi sada pocrvenela!... Bilo je mnogo insekata okolo. Uzbudila sam se i vidiš ja sam vrba. Kako ti reče, nisam neko plemenito drvo, pa ljudi ne primićuju moje cvetove, na sreću. Vi kada volite neke cvetove, vi ih trgate, berete, nosite ih dragim osobama, nosite ih na groblja mrtvima, nosite ih u hramove vašim bogovima. Svima nudite naše kastrate.

I sad se nasladjuješ preko sitnih insekata. Vrba je zdovoljno uzdahnula: jesu, sitni su, ali ih je mnogo, uspevaju da me zadovolje. Vi ljudi imate po jedan, nešto veći od insekta I mislite da je dovoljno veliki… Biće korisnije da se vratiš svojoj mašti.

5. 

Zašto pričaš o seksu, a misliš na besmrtnost?, zateče me pitanje drveta. Ti si vrba u cvetanju, ja sam čovek obuzet maštom. Ti poznaješ moje stanje, ja prepoznajem tvoje stanje, to je retka večnost. Ostali smo u tišini, bez misli, udisali smo svež vazduh i bivali zadovoljni.

Ja moram da pričam sa drvetom da bih bio prepoznat, a ti nisi ni muškarac ni žena. Ona se lenjo obrati: Ja sam muškarac i žena.

Blago tebi, ti si samodovoljna. Ona se nasmeja: Niko nije samodovoljan. Meni treba voda iz ove reke, treba mi tlo u koje zarivam moje žile, treba mi vazduh, trebaju mi insekti… mnogo toga mi treba… Ni bogovi nisu samodovoljni, njima treba sav haos oko nas.

6.

Tvoj insekt se probudio. Vidi kako se živahno uzdiže uz tvoje medjunožje. Ti si pocrveneo, stidiš se!, uskliknu vrba. Pocrveneo sam od uzbuidjenja i mašte a ne od stida – i što bih se stideo od drveta?

Zato što sam ja tvoj bog, tvoj vrhovni bog!

Znao sam! Moj vrhovni bog nije ni lep, ni plemenit, nit mudar. Ali moj vrhovni bog je stalno napaljen u mome prisustvu… Vrba.

I ti si moj vrhovni bog, dodade drvo.

Naravno, i mi medjusobno možemo da imamo seks samo u mašti., smejao sam se i vrba se smejala.

7.

Vidim da reči “vrhovni bog” ispisuješ sa malim slovima… Možda zbog toga što smo sitni i neugledni., zamišljemo progovori vrba.

Zato što smo i ti i ja onaj talas o kojem si mi pričala. Nema veličine medju bogovima – samo napaljenost i ništa.

Slušaj, to nije loš početak za dva neugledna stvora, zaključi vrba.

© 2011 Nikola Kitanovic, All rights reserved 

Tags: post moderna proza, postmoderna proza, postmoderni pisac, prica, prica online, nova prica, savremena prica,fikcijska prica, prica nove fantastike, realisticna prica, novi realizam, neorealizam, hiperrealizam, hyperrealisticna priča, neobarokna proza, neobarokna prica, neobarokna fikcija